Loading...

U enciklopedijama obično nailazimo na šturo objašnjenje da su naočare – specijalno montirana optička stakla koja služe za ispravljanje mana oka i poboljšanje vida – najverovatnije italijanski pronalazak iz 13. veka i da su počele da se masovno koriste tek u drugoj polovini 19. veka. Ovo zanimljivo i nedovoljno istraženo pitanje ponovo postaje aktuelno zahvaljujući novoj studiji Vinsenta Ilardija, profesora italijanske istorije na univerzitetu u Masačusetsu. Nakon dugogodišnjeg istraživanja i analize dokumenata u evropskim i italijanskim arhivama, autor je ustanovio da su naočare pronađene (izumljene) u Pizi i da je Firenca, a ne Venecija, kako se tradicionalno verovalo, bila centar za proizvodnju i komercijalizaciju naočara još u srednjem veku. Ilardijeva hronološka priča, sabrana u knjizi „Renaissance vision from spectacles to telescopes” („Renesansna vizija, od naočara do teleskopa”), obojena anegdotama i raznoraznim dogodovštinama iz starih vremena, prolazi putem legendarnog rivaliteta između Pize i Firence.

Pregledajući opsežnu dokumentaciju, profesor Ilardi je otkrio da je milanski vojvoda Frančesko Sforca još 1462. naručio od firentinskog ambasadora u Milanu 200 pari naočara sa konveksnim (ispupčenim) staklima, koja su služila za kompenzaciju dalekovidosti. Na taj način se došlo do saznanja da je Firenca bila središte proizvodnje odličnih naočara. Ustanovljeno je da je oko 80 Firentinaca bilo uključeno u delatnost bujajuće trgovine ovih korisnih naprava, počev od 14. pa sve do kraja 16. veka. Ilardi je takođe ukazao na to da je već u tom periodu postojalo saznanje o promenama kod staračke dalekovidosti (prezbiopije) i da se miopija korigovala mnogo ranije nego što se do sada smatralo. O tome u knjizi svedoči tadašnja klasifikacija koja se koristila za narudžbe: „Konveksna stakla za dalekovide od 60, 65 i 75 godina, ili konkavna (izdubljena rasipna) sočiva za mlade, to jest kratkovide”.

Nije, međutim, utvrđeno sa sigurnošću gde su se naočari proizvodile. Pretpostavlja se da su se prve radionice i sirovine, kao što su drvo i silicijumski „pesak”, neophodne za sočiva, nalazile u toskanskoj varošici Kole Val d’Elsa (mesto gde je u 13. veku Firenca odnela pobedu nad Sijenom, događaj opisan u Danteovoj „Božanstvenoj komediji”– Čistilište), u kojoj i danas postoje fabrike stakla i kristala.

Istorijski, pronalazak naočara se pripisuje jednom dominikanskom kaluđeru u Pizi 1286. To potvrđuje i blaženi Đordano od Pize u svojoj propovedi izgovorenoj u crkvi Santa Marija Nova u Firenci 1305: „Nije prošlo ni dvadeset godina od kada je pronađena umetnost pravljenja naočara pomoću kojih se dobro vidi… Ja sam video onoga koji ih je prvi izumeo i napravio i govorio sam sa njim”.

Međutim, Firentinci nisu želeli da prihvate činjenicu da su naočare ponikle u Pizi. Izgleda da politička hegemonija Firence nad Pizom (i gotovo celom Toskanom) nije bila dovoljna njenim žiteljima. (Podsetimo da je Piza, nekad značajna pomorska republika, izgubila svoju moć i najpre bila prodata milanskom vojvodi Viskontiju, a zatim Firentincima. Pizanci su se pobunili, ali nakon duge i krvave opsade, grad je bio prinuđen da se preda Firenci 1406.)

U 17. veku Firentinci su konačno uspeli da otrgnu primat Pizi i u pronalasku naočara. Oslanjajući se na neprikosnoveni autoritet Frančeska Redija, slavnog naučnika, pisca i pesnika, omiljenog na dvoru Medičija (Redi je bio i dvorski lekar Ferdinanda II i Kozima III), Firentinci uspevaju u naumu da se pronalazak pripiše izvesnom Sandru Pipocu i tako započinje era istorijskog falsifikata. Kreiranje neistine se nastavlja: u kasnijim zapisima se nailazi i na drugog firentinskog „pronalazača naočara”, Salvina Armatija, koji je navodno izumeo naočare 1317. Dugo se verovalo da je ova u stvari izmišljena ličnost pravi izumitelj naočara.

Bilo je neophodno sačekati 20. vek, tačnije 1920, kada Isidoro del Lungo, poznati književni kritičar i erudita, konačno raskrinkava čitavu firentinsku konstrukciju uperenu protiv Pize. Možda je ova zakasnela istina uticala na odluku autora da knjigu, uz učešće poznatih italijanskih naučnika i istoričara, predstavi prvo u Pizi, u Galilejevoj kući, a potom u firentinskom Državnom arhivu.